МК
Православни подсетник
Читање из Светог Писма
Седмица 1. по Духовима – Свих Светих
Субота седмице седме
17.06.1799
Божић следећи
Васкрс следећи

Данас
Наредни дан
Претходни дан
7 дана: пре | после
Месец: пре | после

  Јун 1799.
1   Субота
2   Недеља
3   Понедељак
4   Уторак
5   Среда
6   Четвртак
7   Петак
8   Субота
9   Недеља
10   Понедељак
11   Уторак
12   Среда
13   Четвртак
14   Петак
15   Субота
16   Недеља
17  ▶ Понедељак
18   Уторак
19   Среда
20   Четвртак
21   Петак
22   Субота
23   Недеља
24   Понедељак
25   Уторак
26   Среда
27   Четвртак
28   Петак
29   Субота
30   Недеља

Дела светих апостола, зачало 51 (28,1-31)
1. И кад се избавише с лађе који бејаху с Павлом, тада сазнадоше да се острво зове Малта. 2. А мештани нам указиваху не мало човекољубље, јер наложивши ватру све нас примише због кише која падаше и због зиме. 3. И када Павле скупи гомилу грања и наложи на ватру, изиђе змија од врућине и уједе га за руку. 4. А када видеше мештани змију гдје виси о руци његовој, говораху један другоме: „Свакако је овај човјек убица, јер га избављеног од мора Правда не остави да живи." 5. А он отресе змију у ватру, и не претрпе никакво зло. 6. А они очекиваху да ће он отећи или одједном пасти мртав. Но кад задуго чекаше, и видеше да му ништа зло не би, променише се и говораху да је он бог. 7. Око места пак онога бејаху имања поглавара од острва, по имену Публија, који нас прими и љубазно угости три дана. 8. А догоди се да отац Публијев имаше грозницу и срдобољу и лежаше. Њему Павле уђе, па помоливши се Богу и положивши руке на њега, исцели га. 9. Када се пак то догоди, и други на острву који бејаху болесни долажаху, и исцељиваху се. 10. И они нам указиваху велике почасти, а кад пођосмо спремише што нам је било потребно. 11. А после три месеца одвезосмо се на лађи александријској, која је била презимила на острву, и имаше ознаку Диоскура. 12. И допловивши у Сиракусу, остасмо онде три дана. 13. А оданде обилазно приспесмо у Ригију; и после једнога дана, када дуну југо дођосмо други дан у Потиоле. 14. Онде нађемо браћу и они нас замоле те останемо код њих седам дана, и тако дођосмо у Рим. 15. И тамошња браћа, начувши за нас, изиђоше нам у сусрет до Апијева трга и Три крчме. И кад их виде Павле, заблагодари Богу и охрабри се. 16. А кад дођосмо у Рим, капетан предаде сужње војводи. Али Павлу се допусти да живи засебно с војником који га чуваше. 17. После пак три дана сазва Павле прваке јудејске. И кад се они скупише, говораше им: „Људи браћо, ја ништа не учиних против народа или обичаја отачких, а предан сам из Јерусалима као сужањ у руке Римљанима." 18. Они пак испитавши ме, хтедоше да ме пусте, јер се не нађе на мени ни једна смртна кривица. 19. Али кад се Јудејци успротивише, био сам принуђен да се позовем на ћесара, не као да бих имао свој народ за нешто оптужити. 20. Из тога разлога затражих да вас видим и поразговарам; јер због наде Израиљеве окован сам у ове ланце." 21. А они му рекоше: „Ми нити примисмо писма за тебе из Јудеје, нити дође ко од браће да јави или каже нешто зло о теби. 22. Уосталом, желимо да чујемо од тебе шта мислиш; јер нам је познато за ову јерес да се свуда говори против ње." 23. И одредивши му дан, дођоше многи код њега у стан; њима је излагао сведочећи о Царству Божијем од јутра до мрака и уверавајући их о Исусу из Закона Мојсејева и из Пророка. 24. И једни вероваху ономе што он говораше, а други не вероваху. 25. А будући несагласни међу собом, почеше да се разилазе, док Павле рече једну реч: „Добро је казао Дух Свети преко пророка Исаије оцима нашим, 26. говорећи: 'Иди народу овоме и реци: Ушима ћете чути и нећете разумети, и очима ћете гледати и нећете видети. 27. Јер је отврднуло срце овога народа, и ушима тешко чују, и очима својим зажмурише да како очима не виде, и ушима не чују, и срцем не разумију, и не обрате се да их исцелим.' 28. Нека вам је, дакле, на знање да се незнабошцима посла ово спасење Божије; они ће и чути." 29. И кад он ово рече, отидоше Јудејци препирући се много међу собом. 30. А Павле остаде пуне две године у своме изнајмљеном стану, и примаше све који му долажаху, 31. проповедајући Царство Божије, и учећи о Господу Исусу Христу са сваком смелошћу и неометано.
Јеванђеље Јован, зачало 67 (21,15-25)
15. А кад обедоваше, рече Исус Симону Петру: „Симоне Јонин, љубиш ли ме више него ови?” Рече му: „Да, Господе, ти знаш да те волим.” Рече му: „Напасај јагањце моје.” 16. Рече му опет по други пут: „Симоне Јонин, љубиш ли ме?” Рече му: „Да, Господе, ти знаш да те волим.” Рече му: „Чувај овце моје.” 17. Рече му трећи пут: „Симоне Јонин, волиш ли ме?” Петар се ожалости што му рече трећи пут: волиш ли ме? И рече му: „Господе, ти све знаш, ти знаш да те волим.” Рече му Исус: „Напасај овце моје.” 18. Заиста, заиста ти кажем: „Када си био млађи, опасивао си се сам и ходио си куда си хтео; а кад остариш, раширићеш руке своје и други ће те опасати и одвести куда не желиш.” 19. А ово рече указујући каквом ће смрћу прославити Бога. И казавши ово, рече му: „Хајде за мном!” 20. А Петар осврнувши се виде где за њима иде ученик кога Исус љубљаше, који се и на вечери наслони на прса његова и рече: „Господе, ко је тај који ће те издати?” 21. Видевши Петар овога, рече Исусу: „Господе, а шта ће овај?” 22. Исус му рече: „Ако хоћу да он остане док не дођем, шта је теби до тога? Ти хајде за мном.” 23. Онда изађе ова реч међу браћом да онај ученик неће умрети; али Исус му не рече да неће умрети, него: „Ако хоћу да он остане док не дођем, шта је теби до тога?” 24. Ово је онај ученик који сведочи о овоме, и написа ово, и знамо да је истинито сведочанство његово. 25. А има и много друго што учини Исус, које кад би се редом написало, ни у сами свет, мислим, не би стале написане књиге. Амин.

За упокој: Апостол зачало 163. (1. Кор. 15,47-57)
Јеванђеље Јован, зачало 21 (6,35-39)
35. А Исус им рече: „Ја сам хлеб живота: који мени долази неће огладнети, и који у мене верује неће никад ожеднети. 36. Него вам рекох: и видели сте ме, и не верујете. 37. Све што ми даје Отац мени ће доћи; и онога који долази мени нећу истерати напоље. 38. Јер сам сишао с неба не да творим вољу своју, него вољу Оца, који ме посла. 39. А ово је воља Оца који ме посла, да све што ми је дао ништа од тога не изгубим, него да то васкрснем у последњи дан."
Свети Теофан Затворник:
Мисли за сваки дан у години
Охридски пролог
1. Свети Митрофан, први патријарх цариградски. Његов отац Дометије, брат римског цара Прова, избеже из Рима као хришћанин у време гоњења хришћана и дође у Византију. Епископ византијски Тит посвети га за презвитера. По смрти Титовој Дометије поста епископ византијски. По смрти Дометијевој престо епископски заузе његов старији син Пров, а по кончини овога, престо епископски заузе Митрофан. Када цар Константин први пут виде Митрофана, заволи га као оца. У време Првог васељенског сабора Митрофан већ беше старац од стотину седамнаест година, па не могавши сам узети учешћа у пословима саборским, одреди свога хороепископа Александра за свога заменика. Цар му исходатајствова код Сабора назвање патријарха. И тако он би првим патријархом константинопољским. Још позва цар цео Сабор, да посете болеснога и престарелог архипастира. Кад цар упита, кога жели себи за наследника на престолу патријаршијском: Митрофан именова Александра; затим рече Александру Александријском: „О брате, преизрјадна наследника оставићеш ти!“ И узе за руку архиђакона Атанасија, доцније Атанасија Великог, патријарха александријског, и похвали га пред свима. После овога пророчанства опрости се са свима, и након десет дана предаде душу Богу 325. године.

2. Свети мученик Конкордије. Би испосник велики, и чудотворац за живота на земљи. У време цара Антонина ухапшен због вере у Христа. После мука и тамновања би изведен пред каменог идола Диа, да му се поклони. Он пљуну на идола, и због тога би одмах посечен.

3. Свети мученици Фронтасије, Северин, Северијан и Силан. Мучени у време цара Клавдија, у Француској. Када им главе беху одсечене, они се дигоше, узеше своје главе у руке, пређоше преко реке Ил, и дођоше до цркве свете Богородице, у којој се Богу мољаше епископ Фронтон. Ушавши у цркву, положише своје главе пред ноге епископове, а они легоше и прекрстише руке на прси. Ту бише чесно сахрањени. При њиховој сахрани чуло се појање невидљивих војски ангелских.

4. Преподобни Зосим, епископ Вавилона Новог. Преподобни Зосим, епископ Вавилона Новог, града у Мисиру. Подвизавао се на Гори Синајској. Дошао послом у Александрију, би посвећен од блаженог патријарха Аполинарија за епископа вавилонског. Беше изрјаден пастир стаду Христовом. Но када га савлада старост и замореност, повуче се опет на Синај, где предаде душу своју Богу и прими венац славе међу великим јерарсима. Живео и скончао у VI веку.

5. Свештеномученик Астије, епископ драчки. Пострадао у време Трајаново. Најпре бијен оловним прутовима, а потом обнажен, и наг распет на дрво. Наго тело његово би намазано медом, да би га осе и стршљенови уједали. У највећим мукама свети Астије славећи Бога издахну, и прими два венца, и као мученик и као јерарх.

6. Свете Марта и Марија. Сестре Лазареве. По вазнесењу Господа Лазар је отишао да проповеда Јеванђеље. У овоме су му помагале сестре његове. Не зна се где су скончале.

Гостољубље врлина je Богом наређена.
Њом јe досад многа душа у Рај уведена.
Аврам дивни гостољубље показа безмерно,
И безмерно, и срдачно, a не лицемерно.
E цар Давид гостољубље поштоваше много,
Зато живот цар Саула он чуваше строго
A Старији кад се јави од старог Аврама.
Од Потомка Давидова кад се сакри тама.
Тада Марта и Марија, сестре Лазареве,
Гостољубље показаше, гостољубне деве:
Угостише Највећега откад сунце тече,
Гостољубљем Рај небесни свака од њих стече.
Гостољубљем савршеним у срцу и јелу
Гостољубљем преизрјадним на речи и делу.
A Господ се пребогати богато одужи.
Те дом овај гостољубни када смрт растужи
Исус брата умрлога сестрама васкресе,
Те и њима славу вечну кроз сав свет пронесе,
To je плата гостољубљу од самога Бога,
Господ воли гостољубље срца искренога.
Црква света поноси се Мартом и Маријом.
Учећ да смо и ми гости за софром Божијом.

РАСУЂИВАЊЕ
Страшно је убити човека. Нема речи, која би описала ужас, који спопада човекоубицу. Док се човек спрема да убије човека, он помишља, да је свеједно убити човека што и убити вола. Но кад свој умишљени злочин изврши, онда се наједанпут осети, да је објавио рат небу и земљи, и да је постао као изгнан и одсечен и од неба и од земље. Убијени му не даје мира ни дању ни ноћу. Св. Зосиму дође на Синај неки познати разбојник и замоли, да га замонаши. Зосим га обуче у монашку ризу и посла у манастир преп. Доротеја код Газе, да се тамо у киновији подвизава. После 9 година дође му натраг замонашени разбојник и потражи своје мирско одело дајући му расу натраг. На питање зашто то чини, одговори разбојник, да се 9 година усрдно Богу молио, постио, бдио и вршио свако послушање; да осећа да су му многи греси опроштени, но да га један грех његов мучи непрестано. Убио је некад једно невино дете, и то дете му се јавља и дању и ноћу и пита: „Зашто си ме убио?“ Зато се решио, да иде и преда се властима, да би га власт погубила и тако платио крв крвљу. Обукавши се у своје пређашње одело, оде у град Диоспољ, где призна свој злочин и би посечен. И тако својом крвљу опра крвави грех свој.

СОЗЕРЦАЊЕ
Да созерцавам чудесно исцељење Гадаринских лудака (Мат. 8, 28)) и то:
1. како Господ изгони демоне из лудака, и лудаци постају мирни и кротки,
2. како Господ стоји крај мене и чека, да буде позват да ми помогне и очисти ме од сваког злог духа, који ме држи против Бога и одваја од Бога.

БЕСЕДА
о уздању у Господа а не у свој разум

Уздај се у Господа свијем срцем својим, а на свој разум не ослањај се. (Приче Сол. 3, 5)

Кад би се све планине кренуле на тебе, да ли би их ти могао рукама одгурнути? Не би. А кад би се мрак за мраком свих тајни на небу и на земљи навалио на малену свећицу твога разума, да ли би их твој разум могао осветлити? Још мање. Не ослањај се на свој разум, јер и од те ништавне ствари, коју ти називаш разумом, већи део ништа друго није до мртав пепео. Не ослањај се на свој разум, јер и он пита, а не одговара. О човече, не ослањај се на свој разум, јер то је друм, по коме јури светина, гладна, и жедна, шарена и радознала, светина чулних утисака.
Уздај се, о човече, у Господа свијем срцем својим. У Њега је разум бесконачни и свевидовити. Мој је разум моја је сила (8, 14), говори Господ. Он гледа стазе којима крв твоја тече, и сва распућа којим мисли твоје лутају. Он ти се са сажаљењем и љубављу нуди за вођу, а ти се уздаш у твој помрачени и ништавни разум! А где би твој разум пре твога рођења? И где би твој разум онда, када ти се тело уобличаваше, када ти срце поче врити крвљу, када ти се очи почеше отварати, када ти глас поче из грла тећи? По чијем разуму би све то док твој још спаваше као угаљ у рудокопу? Па и од кад ти се твој разум пробудио, можеш ли набројати све обмане, на које те је навео, све лажи, у које те је уплео, све опасности, које није предвидео? О брате мој, уздај се једино у Господа свијем срцем својим! Он те је безброј пута избавио до сада од твога сопственог разума, од обмана и лажи његових, од опасности, у које те је гурао. Што је слепац према окатом, то и твој разум према разуму Божјем. Уздај се у вођу, о слепче. Уздај се, брате, једино у Господа свијем срцем својим.
О Господе Свевидећи, Вечни и Непогрешни Разуме, дубљи од васионе и светлији од сунца, избави нас и од сада од заблуда нашег разума. Теби слава и хвала вавек. Амин.



Повратак на Свето писмо
▲ иди на врх стране ▲
© Микро књига 1984-2024