1. Св. муч. Никита. Родом од Гота; ученик епископа Теофила Готског, који је учествовао на Првом Васељенском сабору. Када кнез Готски Атанарик поче мучити хришћане, тада Св. Никита стаде пред кнеза и изобличи га због безбоштва и нечовечности. Мучен страшним мукама Никита све јаче исповедаше веру Христову и мољаше се Богу с благодарношћу. И имаше ум непрестано уздигнут и удубљен у Бога, а на прсима под оделом држаше икону Св. Богородице са превечним Младенцем Христом, стојећег и држећег крста у рукама Својим. Ову икону носио је Св. Никита зато што му се Пресвета Богородица јавила и утешила га. Најзад мучитељ баци Христовог војника у огањ, у коме св. мученик издахну, али тело његово оста неповређено од огња. Друг његов Мариан пренесе његово тело из Готске земље (Влашка и Бесарабија) у Киликију у град Мопсуест, где сагради цркву Св. Никите и положи у њу чудотворне мошти мученикове. Пострадао и прославио се 372. године.

2. Преп. Филотеј. Из села Мирмикса, или Мравина, у Малој Азији. Мати му се звала истим именом, само обратно: Теофила. Беше презвитер и још за живота велики чудотворац. Једном приликом претворио воду у вино, другом приликом умножио хлеб. Упокојио се у Господу у Х столећу. Мошти му се пројавиле мироточивим.

3. Св. муч. Порфирије. Родом из Мимоса. Најпре исмевао хришћане пред царем Јулијаном Одступником. Тако једном изигравајући хришћанску тајну крштења, он се на бини погрузи у воду изговарајући речи: во имја Оца и Сина и Свјатаго Духа! Када се дигне из воде он узвикне: "Сад сам хришћанин!" Сви су мислили, да се он као глумац шали, као и увек, но он је остао при своме, престао исмевати хришћанство, и најзад пострадао за Христа. Обезглављен 361. год. и преселио се у царство Христово.

4. Св. муч. Теодот, Асклиад и Максим. Знаменити по роду Трачани. Пострадали за Христа близу Филипопоља у селу Салтису (између 305-311. год.) и преселили се у царство небеско.

5. Св. Висарион архиепископ Лариски чудотворац. Основао манастир Спаситеља у Лариској епархији. Прослављен чудесима за живота и после смрти.

6. Св. новомуч. Јован Критски. Пострадао за веру Христову од Турака у Ефесу 1811. год.

7. Св. Јосиф еп. Алавердски. Један од оних 12 отаца Сиријских (7. маја) који беху упућени у пределе Кавкаске да проповедају Јеванђеље. Св. Јосиф мирно се представио Господу 570. год. Чудотворне му мошти почивају у Алавердској саборној цркви.


РАСУЂИВАЊЕ
Бог се не да поругати. Ругаче Бог или кажњава, да би их поправио, или их обраћа у онакве каквима се они ругају. Св. Порфирије најпре се прослави међу незнабошцима као ругач хришћанства. Једанпут он исмеваше хришћанску тајну крштења пред царем Јулијаном Одступником и његовом свитом. Но догоди се нешто сасвим неочекивано. Када се Порфирије погрузи у воду и изрече речи, да се крштава у име Свете Тројице; наједанпут се у њему промени дух и он у истини постаде хришћанином. И место подсмевања вери хришћанској он поче изобличавати цара због његовог нечестија идолопоклоничког. Зато би мучен и посечен. Сличан случај догодио се са неким комедијантом Генесом, вероватно у време Диоклецијаново. Овај Генес je представљао хришћанско богослужење пред незнабожачком гомилом народа и увесељавао све својим подсмевањима и досеткама. Но на једанпут он се промени и викне пред народом: „Ја верујем, и желим да се крстим.“ Гледаоци помисле најпре, да и те речи његове спадају у његове лакрдије; али он је почео понављати своју веру у Христа. Па кад је и пред судом и пред самим царем, упорно остао при својој вери у Христа, био је мучен и убијен – Тако и ругачи Христа постају мученици за Христа.

СОЗЕРЦАЊЕ
Да созерцавам казну Божју над једним непослушним пророком (I Цар. 13), и то:
1. како пророку том би заповеђено од Бога, да не једе и не пије ништа у идолопоклоничком Ветиљу;
2. како пророк преслуша Бога, те једе и пије;
3. како га на повратку растрже лав.

БЕСЕДА
о двојном посведочењу Сина Божјег

Ја сам који свједочим сам за себе, и
свједочи за мене отац који ме посла. (Јов. 8, 18)

У закону је писано, да су потребна два сведока, да би се доказало нешто. Неверним Јеврејима Господ је најпре указао на три велика сведочанства о Себи: на Оца, на Своја дела и на Св. Писмо (5, 36-39). По том, после још умножених чудеса Својих и после још опширније исказане науке Своје, Он им рече, да је само и једино Његово сведочанство о Њему истинито и довољно (8, 14). Најзад, опет им истиче два сведочанства, Своје и Очево – сходно законском пропису о потреби два сведока. Тако Господ заграђује уста неверних свим начинима, и не оставља им никакве одушке – осим злочина убиства, чему прибегавају сви они који се не дају никаквим разлозима ни доказима убедити у истину. У последњем случају, где Господ истиче Своје сведочанство о Себи и сведочанство Оца Свога, Он хоће да покаже и Своју ипостасну самосталност, и равенство са Оцем у битности. Он ставља, на име, Своје сопствено сведочанство и засебно, и Наравно са сведочанством Бога Оца. Да је овакво тумачење тачно, потврђују и следеће речи: "Кад бисте знали мене, знали бисте и оца мојега". Овде је изражено потпуно суштаствено јединство Оца и Сина, и не преостаје ни најмање сумње, да Господ мисли на битну једнакост Своју са Оцем Својим. О божанској природи је реч, а не о телесној. Ко год би замишљао Свету Тројицу као три телесна бића, лудо би се преварио. Телесно се јавио свету, ради спасења света, само Син Божји, а никако и Отац и Дух Свети. По божанској природи Својој пак Син је у телу остао раван Оцу и Духу Светом. Човечју природу пак Он је обукао на се и додао је Својој божанској природи из љубави према људима, да би се могао јавити људима, и да би могао спасти људе.
О Тројице Света, једнобитна и неразделна, која си нас кроз ваплоћеног Бога Слова просветила и осветила, подржи нас до краја Својом светошћу, Својом крепошћу и Својом бесмртношћу, и спаси нас. Теби слава и хвала вавек. Амин.



Повратак на Свето писмо