1. Преподобни Исакије исповедник. У време цара Валента би велико гоњење Православља од стране аријана, које и сам цар помагаше. Чувши за ово гоњење, Исакије, пустињак негде на Истоку, остави пустињу и дође у Цариград да храбри правоверне и да изобличава јеретике. Баш у то време пође цар Валент с војском на север против Гота, који се од Дунава спуштаху ка Тракији. Исакије изађе пред цара и рече му: „Царе, отвори цркве правоверним, и Бог ће благословити пут твој!“ Но цар се оглуши о старца и продужи пут свој. Сутрадан опет истрча Исакије пред цара и опет му понови опомену своју, и умало цар не послуша старца, да га у том не спречи неки његов саветник припадник Аријеве јереси. Трећи дан истрча Исакије пред цара, ухвати коња царевог за узду и мољаше цара, да да слободу Цркви Божјој, и прећаше казном Божјом, ако се успротиви молби његовој. Разјарен цар нареди те старца бацише у неку пропаст од блата и трња. Но ангела три јавише се и извукоше старца из пропасти. Четврти дан изађе Исакије пред цара и прорече му грозну смрт, ако не да слободу православним: „Говорим ти, царе, одвешћеш војску на варваре, но нећеш одолети варварима, побећи ћеш испред њих, али ћеш бити ухваћен и жив сажежен“. Тако се све и зби. Варвари исекоше грчку војску као траву, а цар побеже са оним својим саветником, аријанцем, и сакри се у једну кошару. Варвари стигоше на то место, и сазнавши где је цар, опколише кошару, и запалише је, и изгори цар Валент са саветником својим. Потом се зацари цар Теодосије Велики, који чу за Исакија и његово испуњено пророчанство. Призва га цар к себи и поклони му се. Пошто се мир зацари у Цркви, и аријанци бејаху прогнани, хтеде се Исакије вратити у своју пустињу, али би умољен те оста у Цариграду. Неки велможа Сатурнин сагради му обитељ, где се старац до смрти подвизаваше, чинећи многа чудеса. Обитељ се напуни монасима и постаде великим манастиром. Пред смрт Исакије одреди за игумана Далмата, ученика свога, по коме се та обитељ доцније и назва далматска. И пресели се богоугодни старац Исакије око 383. године у вечност, да се наслађује гледањем лица Божјег.

2. Света Макрина. Баба светог Василија Великог. Беше дивна по уму и благочешћу своме. Ученица светог Григорија Неокесаријског чудотворца. У време Диоклецијана напустила дом свој и, са својим мужем Василијем, крила се по шумама и пустињама. Њихово имање буде конфисковано, но они нису за тим жалили. Лишени свега, осим љубави према Богу, они се настане у једној прастарој шуми, где проведу седам година. По Божјем Промислу козе су се спуштале с планине и давале се њима, и тако су се хранили. Скончали су обоје мирно у IV веку, после премногих страдања за веру Христову.


РАСУЂИВАЊЕ
Реч Божја је храна за душу. Реч Божја је и сила и светлост за душу. Ко чита реч Божју, тај даје души својој храну, силу и светлост. Ко год може, тај треба да чита реч Божју у Светоме Писму, a ко то не може, тај треба да слуша онога што чита. Сви светитељи истицали су корист од читања Светога Писма. Св. Серафим Саровски говори: „Душу треба снабдевати словом Божјим, јер је слово Божје, како вели Григорије Богослов, хлеб ангелски, којим се храни душа, гладна Бога. Но више свега треба читати Нови Завет и Псалтир. Од овога долази просвећивање разума… Врло је корисно читати слово Божје у самоћи, и прочитати сву Библију c разумевањем. За једно такво упражњење, изван других добрих дела, Господ даје човеку милост Своју и испуњава га даром разумевања. Када човек снабде душу своју словом Божјим, тада се испуњава разумевањем шта је добро a шта зло.“

СОЗЕРЦАЊЕ
Да созерцавам благодат Бога Духа Светога у тајни свештенства и то:
1. како та благодат освећује, просвећује и оспособљава човека за дужност пастирску и учитељску,
2. како она омогућава и опуномоћава свештеника за свршавање осталих тајни.

БЕСЕДА
о тајни рукоположења

И они помоливши се Богу метнуше руке на њих. (Дела Ап. 6, 6)

Полагањем руку својих на изабране верне, апостоли су посвећивали епископе, свештенике и ђаконе. Из овога се види да хришћанска вера није само учење него и сила. Није довољно само знати, него треба и силу имати. И није довољно само од људи изабран бити, него треба и од Бога потврђен бити. Да није потребна сила за свештеничко звање, не би потребно било ни полагање руку, него само учење из уста у уши. Полагање руку пак означава предавање права и низвођење силе на избранога. А сила је у благодати Божјој, која утврђује човека, освећујући га и просвећујући. Управо благодат је Божја та која учи, води, пастирствује, и тајнама крепи стадо Христово. Свештеник је сасуд те неисказиве, страшне и сведовољне силе благодатне. Благо оном свештенику који разуме, какве је драгоцености он постао ризница! Благо њему, ако га страх Божји не остави дан и ноћ до последњег издисаја! На земљи нема ни веће части ни веће одговорности од звања и службе свештеничке. Полагањем руку од стране епископа свештеник је дошао у везу са небесним вечним извором благодати и са влашћу апостолском. Он је тиме постао друг у благодати и саслужитељ свих православих свештеника од времена апостолског до данас: са великим јерарсима, са безбројним светитељима, исповедницима, чудотворцима, подвижницима и мученицима. Њега благоукрашава њихово достојанство, но њега бремени њихова заслуга, њихов пример, њихов укор.
О браћо моја, велика је и превелика служба пастира над словесним стадом Христовим. Он је дужан за све молити се Богу, но и сви верни дужни су молити се Богу за њега.
О Господе, Врховни Архијереје, подржи свештенике православне благодаћу Духа Твог Светога у снази, у мудрости, у чистоти, у ревности, у кротости, у свакој апостолској врлини. Теби слава и хвала вавек. Амин.



Повратак на Свето писмо