1.
Свети Евтихије, патријарх цариградски. Рођен у Фригији од родитеља благочестивих. Отац му је био официр. Једном се забављаше дечко Евтихије са вршњацима својим, а забава им беше у томе што свак писаше име своје на стени и поред имена онај чин, који ће, по слутњи, у животу и добити. Када дође ред на Евтихија, он написа: Евтихије патријарх! У тридесетој години поста игуманом једног манастира амасијског. А када му беше четрдесета година, посла га Амасијски митрополит место себе не Пети васељенски сабор. На сабору он блисташе као сјајна звезда међу оцима Цркве, како својом ученошћу, тако и благочешћем. Када наста препирка, да ли могу јеретици после своје смрти бити предани анатеми, он заступаше мишљење да могу, позивајући се на Књигу Царства, 13, 1-8 и на IV књ. Царства 23, 16. И омиле веома цару Јустинијану и патријарху Мини. Цар га много питаше за савет, а Мина (у то време веома богат) назначи га за свога наследника и умоли цара да то приведе у дело. Тако и би. Дванаест година управљаше свети Евтихије црквом мирно. Но тада ђаво диже буру против њега. Та бура дође до самога цара Јустинијана. Прелести се цар, наиме, и паде у монофизитску јерес афтартодокета, која лажно учаше да је Господ Исус и пре васкрсења имао тело божанско и нетрулежно, без осећања глади и жеђи и бола. Евтихије одлучно устане против те јереси, због чега га цар одагна у прогонство, у његов првобитни манастир. Ту проживе Евтихије дванаест година и осам месеци, и показа се великим чудотворцем, исцељујући људе од разних болести молитвама и помазивањем јелејем. Јустинијан се покаја и умре, а њега наследи Јустин, који поврати Евтихија опет на престо патријарашки, на коме овај светитељ оста до смрти мирно управљајући црквом Божјом. У својој седамдесетој години пресели се у царство Христа Господа, коме је верно и храбро служио целога свога живота, 582. године.
2.
Светих сто двадесет мученика пострадалих у Персији. Када цар персијски Сапор опљачка византијске земље, одведе у ропство сто двадесет хришћана. Пошто их узалуд присиљаваше да се одрекну Христа и поклоне огњу, баци их у огањ и живе сажеже. Међу овим мученицима било је и девет девица, Богу посвећених. Чесно сви пострадање, између 344. и 347. године и преселише се у дворе Цара Христа.
Евтихије Христа цару сведочаше:
– Христос, рече, тело немоћно имаше,
Тело подложно и глади и болу,
Слично но не исто с телом на престолу.
Зрак раба на земљи Цар славе понесе
Но плот прослављену на небо узнесе.
Где би сузе биле у привидном телу?
Где зној, царе, крвав на привидном челу?
„Гладан сам!“ „Жедан сам!“ збораше Истина,
Зашто у лаж тераш Божијега Сина?
Кад глад Своју свету Он гладан сведочи
А ти Њему: сит си! говориш у очи?
Кад Он жедан виче док на крсту виси,
А ти Му одвраћаш: ниси жедан, ниси!
О велики царе, не збор“ нечестије,
Иза твојих речи сам демон се крије.
Залуд цркве зидаш, када веру рушиш,
И залуд кандила, кад им светлост тулиш.
Христове су муке од свих мука веће,
Сва се историја око Крста креће.
Крст је за то чесан, целебан и страшан,
Што је извор бола, препун и издашан.
На Крсту је Христос – човек приковани,
Крв, зној и јецање – а не сан сањани.
РАСУЂИВАЊЕ
За једнога древног беседника прича се, да се трудио и дању и ноћу да се усаврши у беседништву. Неко му рече: „Демостен ти не да да будеш први беседник!“ На што он њему одмах одврати: „ни ја њему, да буде једини!“ – Ако не можеш бити првокласни светитељ, као свети Антоније, не опусти руке и не реци: од мене не може бити ништа! Него уложи труд да удвостручиш свој талант. У дому оца мојега многе су обитељи, рекао је Господ. Ако заслужиш да се настаниш и у најмању од тих обитељи, бићеш славнији и срећнији од свих царева на земљи, који су икада постојали. Свак према своме таланту. Нити ћеш ти бити свети Антоније, нити ће сам свети Антоније заузети цело царство Божје.
СОЗЕРЦАЊЕ
Да созерцавам васкрсење Господа Исуса, и то:
1. како гробна плоча не пуче нити се печати на њој покварише;
2. како свесилни и кротки Господ не поквари гроб при Свом васкрсењу као што не поквари утробу девичанску при Своме рођењу.
БЕСЕДА
о победи над последњим непријатељем
Последњи ће се непријатељ укинути – смрт. (I Кор. 15, 26)
Човеку је први непријатељ ђаво, други грех, трећи смрт. Господ Исус победио је сва три ова непријатеља рода људског. Својим понижењем победио је гордога ђавола; Својом смрћу победио је грех, а Својим васкрсењем победио је смрт. Победивши све непријатеље наше Он нас призива да узмемо учешћа у Његовој славној победи. Не да ми победимо, него само да се прибијемо уз Победиоца. Само Његова сила побеђује, само Његово оружје коси. Ми смо без силе и без оружја, а непријатељи наши су страшни. Али с Њим и уз Њега ми побеђујемо јаче од себе. По какву цену Он нам нуди Своју победу? По јевтину цену, браћо моја; по врло јевтину цену нуди нам Он најдрагоценију победу. Да се понизимо и покоримо вољи Божјој – то је цена, коју Он тражи, да би победио ђавола за нас. Да умремо себи, да умремо телесним жељама и страстима – то је цена, коју Он тражи, да би победио грех за нас. Да живимо Њему а не себи, да уселимо Њега у срце своје – то је цена, коју Он тражи, да би победио смрт за нас. Он је победио све непријатеље јавно и потпуно, но ово је цена по коју Он нуди Своју победу свакоме од нас. Апостол говори:
Богу хвала који нам даде побједу кроз Господа нашега Исуса Христа (I Кор. 15, 57).
О васкрсли Господе, обасјај нас и оснажи и излечи победом Твојом! Благодарни ми Ти уздижемо славу и хвалу вавек. Амин.
Повратак на Свето писмо
