Тумачење
Тумачење Друге Посланице Коринћанима (3,4-11): Слава Новог Завета
У овом одломку из своје Друге посланице Коринћанима, Свети Апостол Павле износи дубоко теолошко разматрање о природи апостолске службе, правећи јасну разлику између Старог и Новог Завета. Он наглашава да способност за службу не долази од људских квалитета, већ директно од Бога, и истиче неупоредиво већу славу Новог Завета, који доноси Дух и живот, у односу на Стари Завет, који је везан за "слово" и осуду.

Стих 4: А такво поуздање имамо у Бога кроз Христа,
Апостол Павле започиње истицањем да његово самопоуздање и сигурност у апостолској служби не потичу из његових личних способности. То поуздање је утемељено на вери у Бога и остварује се кроз Исуса Христа. Он говори у име свих апостола, наглашавајући да је њихова сигурност духовне природе и да долази од божанског извора.

Стих 5: не да смо способни сами од себе што помислити, него је наша способност од Бога,
Овде Апостол даље појашњава извор своје службе. Он одбацује било какву идеју о самодовољности. Ниједна спасоносна мисао или дело не потиче од човека самог. Сва способност, сва "врсноћа", како каже Свети Јустин Ћелијски, долази искључиво од Бога. Ово је темељ хришћанске службе: потпуна зависност од божанске силе и благодати.

Стих 6: који нас и учини способним да будемо служитељи Новог Завета, не слова него Духа: јер слово убија, а Дух оживљује.
Бог је тај који апостоле чини способним служитељима Новог Завета. Павле овде уводи кључну разлику између Старог и Новог Завета, коју описује као разлику између "слова" и "Духа".

• "Слово" представља Стари Завет, Мојсијев закон урезан на каменим плочама. Овај закон је био спољашњи скуп правила. Иако свет и праведан, он је само указивао на грех и доносио осуду, јер људска природа, ослабљена грехом, није могла сама да га испуни. У том смислу, "слово убија" јер открива грех и његову последицу – духовну смрт – али не даје унутрашњу снагу за победу над грехом.
• "Дух" представља Нови Завет, који није записан на камену, већ Духом Светим у срцима верника. Нови Завет доноси унутрашњу промену, благодат и силу Духа Светога која оживљава човека, ослобађа га од робовања греху и дарује му вечни живот. Дух Свети омогућава истинско испуњење Божије воље, не из принуде, већ из љубави.

Стих 7: Ако ли служба смрти изрезана на камену словима беше у слави, тако да и синови Израиљеви не могоше гледати у лице Мојсејево од славе лица његова која пролази,
Апостол сада пореди славу два завета. "Служба смрти" је опис Старог Завета, јер је доносио осуду за грех. Ипак, чак и таква служба имала је своју славу. Ова слава је била толико велика да се одражавала на Мојсијевом лицу након сусрета са Богом на Синају, због чега народ није могао да гледа у њега (Излазак 34,29-35). Међутим, Павле наглашава да је та слава била "пролазна", привремена, и да је најављивала долазак нечег већег.

Стих 8: како ли неће служба Духа бити много више у слави?
Ово је реторичко питање које истиче супериорност Новог Завета. Ако је "служба смрти" била славна, колико је тек неупоредиво славнија "служба Духа"? "Служба Духа" је служба Новог Завета која, уместо осуде, доноси живот, благодат и оправдање кроз веру у Христа.

Стих 9: Јер кад је служба осуде слава, много већма изобилује у слави служба праведности.
Павле поново варира исту тему ради наглашавања. "Служба осуде" (Стари Завет) јесте имала своју славу, али "служба праведности" (Нови Завет) далеко је надмашује у слави. Нови Завет се назива "службом праведности" јер кроз њега Бог дарује своју праведност верујућима у Христа. Човек се не оправдава испуњавањем закона, већ вером која делује кроз љубав, омогућеном силом Светога Духа.

Стих 10: Јер се и не прослави оно што је прослављено том приликом због ове превелике славе.
Слава Старог Завета, иако велика сама по себи, постаје бледа и готово неприметна када се упореди са "превеликом славом" Новог Завета. Као што светлост свеће постаје невидљива на јаком сунцу, тако и слава Мојсијевог закона губи свој сјај у светлу славе Христове благодати.

Стих 11: Јер кад је славно оно што престаје, много ће више бити у слави ово што остаје.
Завршни стих доноси коначан закључак. Слава Старог Завета била је везана за оно што је "пролазно" и "привремено" – за систем заповести који је био припрема за долазак Христа. Насупрот томе, слава Новог Завета је везана за "ово што остаје" – за вечни живот, за трајни однос са Богом кроз Христа и Духа Светога. Дакле, трајност и вечност Новог Завета су доказ његове неупоредиво веће славе. Извор: svetosavlje.org, rastko.rs