Свети мученици Евстратије, Аксентије, Евгеније, Мардарије и Орест Ових пет храбрих мужева засијаше као пет сјајних звезда у црно време христоборних царева Диоклецијана и Максимијана. Евстратије свети беше римски војвода у граду Саталиону, Евгеније му беше друг у војсци, Орест беше угледан војник, Аксентије свештеник, а Мардарије прост грађанин и земљак Евстратијев, обојица из града Аравракина. Царски намесници Лисије и Агрикола мучише најпре Аксентија као свештеника. Видећи невино страдање хришћана, Евстратије се сам пријави Лисију и изјави, да је хришћанин. За време мучења Евстратијева ступи Евгеније пред судију и узвикну: „Лисије, и ја сам хришћанин“. А када Евстратија провођаху са осталим мученицима кроз град Аравракин, виде их Мардарије са крова своје куће, опрости се са женом и двоје нејаке деце, и појури за њима вичући мучитељима у лице: „И ја сам хришћанин као и господин мој Евстратије“. А светом Оресту испаде крст из недара, када стрељаше нишан пред Лисијем, по чему га Лисије позна да је хришћанин, што и сам Орест отворено исповеди. Беше Орест млад и красан војник, и растом надвишаваше све остале војнике. Аксентије би посечен, Евгеније и Мардарије скончаше у мукама, Орест издахну на усијаном гвожђу, а Евстратије у пећи огњеној. Пред смрт причести светог Евстратија у тамници свети Власије (види 24. фебруар). Мошти њихове беху доцније пренете у Цариград и сахрањене у цркви њиховог имена – Светих Петочисленика. У тој цркви њих су виђали живе, а свети Орест јавио се и светом Димитрију Ростовском. Од светог Евстратија остала је красна молитва која се чита на суботној полуноћници: Величаја величају тја Господи. ☞ ТРОПАР

Света мученица Лукија (Луција), девица Са мајком посетила гроб свете Агатије у Катанији, где јој се јави света Агатија. Њена крвоточна мајка исцели се тада чудотворно у цркви. Лукија раздаде све своје имање нишчим, што огорчи њенога вереника, који ју као хришћанку оптужи судији Пасхасију. Зли судија нареди, да је воде у блудилиште, да је оскврне. Но силом Божјом она поста непокретна као за земљу закована, и мноштво људи не могоше је с места кренути. Тада неки разјарени незнабожац забоде јој мач у грло и она предаде душу своју Богу и пресели се у царство вечно. Пострада 304. године.

Свештеномученик Гаврил, патријарх српски У страшно време турске владавине над Србијом овај велики јерарх оде у Русију, где је учествовао на Сабору московском 1655. године. Вративши се, би оптужен као велеиздајник. Уз то још подигоше тужбу на њега неки зли Јевреји зато што беше превео неколико Јевреја у веру хришћанску. У својој тужби Јевреји наведоше, како он ради на покрштењу Турака, да би тиме јаче озлоједили турске власти. Изведен на суд, он би осуђен да прими веру мухамеданску. Но како Гаврил не хте о томе ни чути, то би, после тамновања, на смрт осуђен и обешен у Бруси 1659. године. И тако оде своме љубљеном Христу, да од Њега прими двојни венац, и као јерарх и као мученик. ☞ ТРОПАР

Свети Никодим српски Приликом избора новог српског архиепископа, након смрти архиепископа Саве, изборни сабор се у току 1317. године састајао неколико пута, јер није могао да се сложи у питању личности. Кандидован је Данило, за кога сабор није хтео ни да чује. Избор је пао на хиландарског игумана Никодима, некадашњег Даниловог ученика. Игуман Никодим изабран је, вероватно, на Спсовдан 12. маја 1217. године за архиепископа српског. Када се Данило повукао са игуманског положаја у манастиру Хиландару и отишао у Карејску испосницу Светог Саве, за новог игумана изабран је Никодим. Као хиландарски игуман, Никодим је био у Цариграду у једној дипломатској мисији, а у вези саједном расправом која је настала између краља Стефана Уроша и брата му краља Стефана, а по налогу оба брата и сабора Српске земље. Налазећи се у дипломатској мисији у Цариграду 1313. године Никодим је присуствовао богослужењу које су по типику преподобног Саве Освећеног вршили јерусалимски и антиохијски патријарх. Богослужење је на њега оставило изванредан утисак, тим пре што су га интересовала литургијска питања. Чим је постао архиепископ, Никодим је послао у Цариград да му се донесе јерусалимски типик који се налазио у манастира Светог Јована Крститеља. Превођењу Типика архиепископ Никодим је приступио као добар познавалац грчког језика. Његови књижевни радови показују да је имао велики литерарни таленат, изграђен и префињен стил и да је одлично познавао грчки језик, тако да је приликом превођења могао залазити и у финесе. За проучавање богослужења Српске цркве никодимов Типик је најважнији, јер је први пуни типик са календаром у Српској цркви. Богослужење Српске цркве је, захваљујући архиепископу Никодиму, већ у ХIV веку достигло свој пуни развитак. У другим словенским православним црквама јерусалимски Типик постао је много касније главни регулатор богослужења. Утицај Српске православне цркве на литургичку делатност других словенских православних цркава одавно је истакнут у литургичким круговима тих земаља, а главна улога у томе припада архиепископу Никодиму. Оригинал Никодимовог Типика је неповратно изгубљен, јер је изгорео у Народној библиотеци 6. априла 1941. године приликом бомбардовања. По заповести архиепископа Никодима, црноризац Дамјан је 1324. године преписао Шишатовачки апостол. У два наврата у својим повељама, од 1. септембра 1321. и 31. августа 1322. године, архиепископ Никодим је наредио да убудуће сваки архиепископ помаже испосницу Светог Саве у Кареји. У току свога архиепископског рада Никодим је 6. јануара 1321. године крунисао Стефана Дечанског за краља. Подигао је две нове цркве: Светог саве у Лизици и Светог великомученика Димитрија у Пећи. Управљао је Српском црквом осам година а умро је вероватно доста млад. По свему што знамо о архиепископу Никодиму он је био необична појава на почетку ХIV века у нашој држави, цркви и друштву. Он је био агилан, пун воље за добар и користан рад, био је добар организатор и добар политичар, вредан књижевник, човек који је поштовао и чувао традицију, али спреман и да уведе новину која ће бити од користи.